Kako izgleda život generacije koja je odrasla u jednom, a danas pokušava funkcionisati u potpuno drugom svetu?

Odgovor na to pitanje donosi nova predstava Dragana Marinkovića Mace „Ne d’o Bog nikome“, britka, duhovita i bolno prepoznatljiva priča o savremenom čoveku koji ima sve alate da mu život bude jednostavniji, a nikada mu nije bio komplikovaniji.

Jer danas imamo aplikaciju za gotovo sve. Da nas probudi, odvede gde trebamo stići, podseti šta trebamo uraditi, izmeri kako smo spavali i kaže kakvo će biti vreme. A mi smo, nekako, umorniji nego ikad.

U svom prepoznatljivom stilu, Maca secira svakodnevicu bez ulepšavanja: brzinu kojom živimo, tehnologiju koja nam je trebala uštedeti vreme, pritisak da sve stignemo i neprestani osećaj da smo negde zakasnili, nešto zaboravili ili još samo nešto moramo završiti.

Ali „Ne d’o Bog nikome“ nije priča o tome kako je nekada sve bilo bolje.
To je priča o generaciji koja pamti oba sveta.
Poslednjoj analognoj generaciji koja se, gotovo neprimetno, našla u vremenu u kojem stalno nešto ažurira, prihvata uslove, čeka da se operater javi i potvrđuje da nije robot - dok između svega toga pokušava živeti svoje male živote.

I možda upravo zato ova predstava, ispod smeha, nosi nešto mnogo veće od nostalgije.
Onaj neobični osećaj kada shvatiš da nisi ni znao da živiš u vremenu koje će ti jednog dana nedostajati.

„Ne d’o Bog nikome“ je komedija o nama danas. O svetu koji se promenio neverovatnom brzinom i ljudima koji ga pokušavaju sustići, bez uputstva za upotrebu.
Jer život možda nije ispao onako kako je izgledao u reklami za odrastanje.
Nije savršen. Nije ni blizu.
Ali je naš.
A dok mu se još možemo smejati - još se držimo.
Ne daj se, generacijo.