Predstava „Ja sam dete devedesetih“ nije tragedija već priča o jednom detinjstvu i o jednom vremenu posmatranom očima deteta. Deca kao deca – sve im je lepo i smešno, u svemu uživaju. Deca devedesetih su se sa istom lakoćom divila Game boy konzoli, ali i sličici autića iz „Turbo žvake“.

Podjednako smo gledali BB show i „Mućke“, „Petparačke priče“ i „Svemirci su krivi za sve“. Ova predstava je priča o generaciji koja je sanjala sto maraka, a na javi imala „Step“ sok, o generaciji koja je želela da ode na plažu i vidi Mič Bjukenona i Si Džej, ali je u najboljem slučaju stizala do Paralije. Otvaramo dosije iks, pikamo svemirski basket, sanjamo plavog slona i dvesta miliona dolara u kešu.

Zajedno putujemo od Kasandrinog cirkusa „Suarez“ preko „Endžel grouv“ gimnazije do Beverli Hilsa čitajući „Huper“ i igrajući masne fote sa „Bolero“ sladoledom u ruci. I „Stopijem“ u zamrzivaču, razume se. Ne damo da nas iz nostalgičnih snova probudi neka sirena za vazdušnu opasnost ili nešto glasnije – tipa usisivač „Sloboda“ iz Čačka.

Ako su deca devedesetih nešto naučila – to je da će u svakom vremenu naći načina da se snađe, da sve okrene na šalu i da uživa u životu. Vidimo se na stand up komediji „Ja sam dete devedesetih“... Da probamo da saznamo kakvo li je vreme s one strane duge. A ako nikada niste vrištali od smeha na dešavanja iz ove desecenije, polako - vriska će tek da nastane!